Realizovan
tokom punk eksplozije 1977, debi New Yorkškog dueta je čak i buntovniji od
pravovernog punka jer na njemu nema gitara. Ono što Suicide imaju zajedničko
sa punkom je stav.
Alan Vega koketira čudno monotonim stenjanjem ispresecanim eho
jaucima dok Martin Rev kontroliše sintetizovane tonove. Legendarno
suprotstavljeni na live nastupima, ova anti-gitarska muzika danas deluje gotovo
pitomo. I dok su Revovi lo-fi synth ritmovi i uprošćene melodije pali u
nemilost tokom šljaštećih osamdesetih, zastrašujuća Vegina vokalna
interpretacija i primitivni sintesajzeri (posebno u post-vijetnamskoj himni
’Frankie Teardrop’) pronašli su nove obožavatelje u devedesetim.
Industrial grupe poput Ministry ili
Revolting Cocks preradjuju Suicide liriku urbanog očaja i otudjenja, dok su
ravni monohromatski ritmovi i pulsirajući beatovi snažno uticali na
analogno/digitalne fuzione bendove kao što su Cabaret Voltaire,Throbbing
Gristle, pa čak i Stereolab.
Osim psihotičnih vriskova u ’Frankie Teardrop’,
ostatak albuma je blag i umirujući, na čudan, specifičan način, poput tihog
zujanja žica visokog napona. Postoji čak i ljubavna pesma sa lepom melodijom
(’Cherree’), kao i zavodljivo sjajna ’Ghost Rider’ a može se čuti i čista
organa u ’Rocket USA’. Performans je retko tako slikovit kao u slučaju Suicide.
Iako su rani elektro-eksperimentatori
Silver Apples privukli puno pažnje u novije vreme zbog svog uticaja na techno,
njihove melodije i vokali su, za mene, isuviše sladunjavi u stilu šezdesetih.
Zbog revolucionarnih elektronskih oscilacija, Suicide su broj jedan na tabeli
Američkih elektroničara.
Rocket USA
Cheree
Johnny
Girl
Frankie Teardrop
Che
Alan Vega - vocals
Martin Rev - keybs,synths
Нема коментара:
Постави коментар